Prema Ustavu Srbije koji je donet 1990, državna vlast bila je podeljena na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Međutim, najveću stvarnu moć u praksi je imala je izvršna vlast, zatim zakonodavna, a tek potom sudska. Takvo stanje je bilo neodrživo, pa je odmah posle demokratskih promena, 2001 godine, usvojen set pravosudnih zakona sa ciljem da se sudska vlast reformiše u skladu sa evropskim vrednostima. Reforma, u delu o organizaciji i nadležnosti sudova, nije sprovedena, pa su do kraja 2009 godine bile u primeni odgovarajuće odredbe Zakona o sudovima iz 1991. godine. Javno tužilaštvo je bilo uređeno Zakonom o javnom tužilaštvu Republike Srbije iz 2001. godine, koji je zadržao funkciju i principe organizacije javnog tužilaštva iz prethodnih zakona, s tim što je zakon iz 1991. imao veoma bitnu novu odredbu da se tužilaštvo u svom radu isključivo pridržava Ustava i zakona, a ne političkih smernica.

U novembru 2006, donet je i novi Ustav Srbije koji je pored opštih odredbi o uređenju vlasti, sudovima i sudijama (čl. 142-155), i javnom tužilaštvu i nosiocima javnotužilačke funkcije (čl. 156-165), ustanovio i nove nezavisne i samostalne institucije - Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca.

 Ustavnim zakonom za sprovođenje Ustava određeno je da se novi pravosudni zakoni donesu već tokom 2007. godine, ali su oni doneti tek krajem 2008 godine.

Narodna skupština je 22. decembra 2008. usvojila novi set pravosudnih zakona: Zakon o uređenju sudova, Zakon o sudijama, Zakon o Visokom savetu sudstva, Zakon o javnom tužilaštvu, Zakon o Državnom veću tužilaca i zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Ovi zakoni stupili su na snagu 30. decembra 2008 godine, a počeli su da se primenjuju 1. januara 2010 godine. Istovremeno, sa istim ciljem da se poveća efikasnost pravosuđa, izvršena je i reforma procesnog zakonodavstva.

Set pravosudnih zakona doneo je više novina od kojih se većina odnosi na novu organizacionu mrežu sudova i javnih tužilaštava i na način izbora sudija i zamenika javnih tužilaca na stalnu funkciju, kao i izbor javnih tužilaca na mandat u trajanju od šest godina. Visoki savet sudstva 16. decembra 2009. godine objavio je spisak od 1848 sudija koje su izabrane na stalnu sudijsku funkciju, što je za 550 sudija manje nego što ih je bilo na dan saopštavanja odluke o izboru. Državno veće tužilaca, istog dana, objavilo je Odluku o izboru 416 zamenika javnog tužioca na stalnu funkciju, dok je Narodna skupština Republike Srbije izabrala 87 zamenika javnog tužioca koji se prvi put biraju na ovu funkciju, kao i 63 javna tužioca, u skladu sa Odlukom Državnog veća tužilaca o izboru 546 zamenika javnog tužioca i 67 javnih tužilaca (Službeni glasnik RS br. 43 od 05.06.09.).

 U primeni propisa ispoljene su slabosti, a posebno u primeni kriterijuma za ponovni izbor sudija na stalnu sudijsku funkciju. Opozicija, profesionalna udruženja i stručna javnost ukazali su na propuste i selektivan pristup jer jedan broj sudija nesporne stručnosti i kredibiliteta nije izabran, za razliku od nekih drugih koji su izabrani, iako postoji gotovo nepodeljeno mišljenje struke da nisu ispunili kriterijume za izbor. Kada je javno tužilaštvo u pitanju, ova konstatacija odnosi se, pre svega, na javne tužioce i zamenike javnog tužioca koji nisu izabrani.

Ključne reči: pravosuđe, sudstvo, javno tužilaštvo, mreža sudova, propisi, nadležnosti, 
                 samostalnost i nezavisnost, primena propisa

 

Autori: dr ZORAN IVOŠEVIĆ, redovni profesor Pravnog fakulteta Univreziteta Union ( svi delovi teksta o sudstvu) i mr JASNA KIURSKI, zamenik Apelacionog javnog tužioca u Beogradu (svi delovi teksta o javnom tužilaštvu).

Recenzija: Slobodan Vučetić, diplomirani pravnik, publicista (ranije predsednik Ustavnog suda Srbije) i dr Slobodan Beljanski, advokat, predsednik Advokatske komore Vojvodine