Na sednici Vlade Republike Srbije od 26. februara 2009. godine Vlada je donela Odluku  da se 2009. godina proglasi godinom velikog srpskog i svetskog naučnika Milutina Milankovića. Ovim povodom održane su mnoge manifestacije i stručni skupovi u zemlji i inostranstvu. Snimljen je i igrano-dokumentarni film o  životu i delu ovog naučnog  genija, izdato je više knjiga o njemu, a u pripremi je  i TV serija. U svim navedenim aktivnostima i u popularizaciji njegovog dela značajnu ulogu imala je Srpska akademija nauka i umetnosti, druge institucije i pojedinci, kao  i udruženje koje nosi njegovo ime.

Povodom 130 godina od rođenja i 100 godina od dolaska Milutina Milankovića na Beogradski univerzitet, Redakcija Pregleda-RS priredila je ovaj kraći osvrt na njegovo stvaralaštvo na osnovu javno dostupnih izvora i naknadno proverenih i verifikovanih činjenica. (Vidi na kraju teksta.) Slučajnost je da se navedeni jubileji u 2009. poklapaju i sa međunarodnom godinom astronomije u kojoj svet obeležava 400-godišnjicu prvog astronomskog posmatranja pomoću teleskopa koje je 1509. godine izveo Galileo Galilej.

U 2009. godini naučna zajednica Srbije i Srbi u dijaspori obeležili su dva velika jubileja: pre 130 godina rođen je veliki srpski i svetski naučnik Milutin Milanković, (1879, Dalj, na obali Dunava, tada  Austrougarska, danas Hrvatska), a pre tačno 100 godina (1909) iz Beča je došao u Srbiju i započeo profesorsku karijeru na Univerzitetu u Beogradu. U Beču je završio najbolje škole i stekao najviša tehnička znanja i zvanja. Vrlo brzo stekao je ugled izvrsnog stručnjaka za armirani beton, gradeći brane, akvadukte i mostove širom Austrougarske i istočne Evrope. Poput mnogih istaknutih Srba intelektualaca toga doba, koji su se školovali na Zapadu, privukla ga je Srbija u kojoj se osećao polet i napredak u svim oblastima.

Milanković je po profesiji bio građevinski inženjer, a po naučnom radu astronom, matematičar i geofizičar. U svetu nauke najviše je poznat po tome što je, polazeći od savremenih naučnih saznanja iz navedenih oblasti, utemeljio modernu klimatologiju. Milanković je prvi objasnio periodizacije nastanka, razvoja i povlačenja glacijalnih faza tokom proteklih 600 000 godina, koristeći originalne matematičke modele i rezultate svojih prethodnika. Milanković je dokazao da precesija Zemljine ose rotacije,  promena nagiba ose rotacije i ekscentrična putanja Zemlje oko Sunca odlučujuće utiču na promenu klime u geološkoj prošlosti Zemlje. Njegovo delo "Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba" predstavlja jedno od najznačajnijih dostignuća srpske nauke. Proračun količine osunčavanja i srednje godišnje temperature Marsove površine i donjeg sloja njegove atmosfere vinuli su ga u vrh tadašnje svetske naučne elite.

 Milanković je takođe i jedan od priznatih teoretičara tektonike ploča, čija se dostignuća na tom polju sve više primenjuju u geološkim istraživanjima. Podstaknut priznanjima i zahtevima čuvenog austrijskog klimatologa Kepena i geofizičara Vegenera da nastavi svoj rad,  razradio je teoriju kretanja Zemljinih polova rotacije u veoma dugim vremenskim intervalima i dokazao da je položaj kontinenata u geološkoj prošlosti bio bitno drugačiji nego danas.

Najplodniji period njegovog stvaralaštva bio je u deceniji pre Drugog svetskog rata. U tom periodu uspostavio je saradnju sa najvećim geofizičarima tog vremena. Piše udžbenik Nebeska mehanika i čuvene priloge za najpoznatije priručnike iz geofizike („Po­lo­žaj i kre­ta­nje Ze­mlje  u va­si­o­ni", „Rota­ci­o­na kre­ta­nja ze­mlje", „Se­ku­lar­na po­me­ra­nja po­lo­va" i „Astro­nom­ska sred­stva za pro­u­ča­va­nje kli­me u toku isto­ri­je Ze­mlje"). Tada nastaje i njegovo kapitalno delo „Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba".  

Nova naučna i društvena priznanja i počasti ponovo se nižu pedesetih godina  u Austriji i Nemačkoj. Za člana Akademije prirodnih nauka u Haleu izabran je 1955. godine. Posle njegove smrti, njemu u čast, na kongresu Me­đu­na­rod­ne astro­nom­ske uni­je, održanom 1970. go­di­ne u Braj­to­nu (En­gle­ska), jed­nom kra­te­ru na tam­noj stra­ni Me­se­ca da­je nje­go­vo ime, a na kongresu  u Sid­ne­ju (Austra­li­ja), 1973. go­di­ne i  jed­nom kra­te­ru na Mar­su. Najzad i jed­no malo ne­be­sko te­lo, asteroid ko­ji su ot­kri­li srp­ski astro­no­mi, nazvano je po njemu 1605 Milankovitch. Evrop­sko ge­o­fi­zič­ko dru­štvo 1993. go­di­ne usta­no­vi­lo je me­da­lju „Mi­lu­tin Mi­­lan­ko­vić" (od 2003. go­di­ne, ovu me­da­lju do­de­lju­je Evrop­ska uni­ja za ge­o­na­u­ke).

Decembra 1976. godine, kada su u časopisu "Nauka" objavljeni konačni rezultati  petogodišnjeg projekta čiji je osnovni zadatak bio da dâ odgovor na pitanje jesu li Milankovićevi proračuni bili tačni ili ne, Milanković je konačno ušao u anale svetske nauke. Dokaze Milankovićeve astronomske teorije klimatskih promena predočili su engleski i američki naučnici  na osnovu  spek­tral­ne ana­li­ze i pouzdanih statističkih obrada dvaju  je­zga­ra iz dubine Indijskog okeana. (Hejs, Im­bri i Šeklton, 1976.  Pro­je­kat CLI­MAP - Cli­ma­te: Lon­gran­ge In­ve­sti­ga­tion, Map­ping and Pre­dic­tion - Kli­ma: du­go­roč­no istraži­va­nje, ma­pi­ra­nje i prog­no­zi­ra­nje).

Kada je potvrđeno da su varijacije Zemljine orbite u stvari pokazatelji ledenih perioda na Zemlji, naučnom geniju konačno je priznato zasluženo mesto u naučnoj eliti. Milanković je postao predmet intenzivnog izučavanja timova stručnjaka, jer je njegov rad duboko zadirao u probleme nekoliko naučnih disciplina. Tako je, na primer, 1988. godine u Peruđi (Italija) organizovan naučni skup pod nazivom "Ciklo-stratigrafija". Na njemu je zvanično promovisan nov istraživački metod zasnovan na Milankovićevim ciklusima osunčavanja, a koji u ritmičkim smenama slojeva stena detektuje hladnije i toplije cikluse kroz koje je tokom milenijuma prošla planeta Zemlja.

Mnogobrojna druga priznanja i činjenice govore o značaju njegovog dela. Tako je, na primer, na naučnom skupu „Milanković i klima", koji je održan u SAD 1982. godine, na preporuku  američke Nacionalne agencije za aeronautiku i svemirska istraživanja (NASA) svrstan među malobrojne „džinove nauke". „Milankovićevu medalju" jednom godišnje dodeljuje Evropsko društvo za geofiziku, a ovo društvo izdalo je i knjigu o njegovom životu i delu 1995. Unesko je bio pokrovitelj dva naučna simpozijuma koja je organizovala Srpska akademija nauka i umetnosti u Beogradu...

Najzad, Milankovićev reforma Julijanskog kalendara dala je do sada najbolje rešenje problema računanja vremena. Milankovićev kalendar uspeva da na najsvrsishodniji način uklopi datume najvažnijih verskih i svetovnih praznika sa rezultatima savremenih naučnih istraživanja o Zemljinom kretanju. Julijanski kalendar je sadržavao dva krupna nedostatka: za godinu je uzimano da ima 365 i 1/4 dana i da 235 lunarnih meseci predstavlja tačno 19 solarnih godina. Milanković je svoj kalendar bazirao na brisanju sadašnje razlike od 13 dana, čime je novi kalendar doveden na isti datum kao i Gregorijanski. Prestupne godine su one koje su deljive sa 4 bez ostatka, ali će sekularne godine (one kojima se završavaju stoleća)  biti samo onda prestupne ako njihov broj vekova kada se podeli sa 9 daje ostatak 2 ili 6. Sve ostale sekularne godine su proste, što daje potpunu saglasnost sa Gregorijanskim kalendarom do 2 800. godine, kada će Gregorijanski, kao manje precizan, početi da odstupa za jedan dan. Iako je u suštini bio prihvaćen na Svepravoslavnom kongresu održanom maja 1923. godine u Carigradu, taj kalendar nikada nije kod nas primenjen.

Na Internetu je danas dovoljno ukucati njegovo prezime pa da se dobiju brojne fascinantne činjenice i priznanja našem velikom naučniku, koji je zajedno sa Teslom i Pupinom u samom vrhu piramide svetskih naučnika. Njegova citiranost u naučnim krugovima rasla je protekom vremena jer je sve više postajalo jasno da je njegovo naučno nasleđe od neprocenjivog značaja za napredak u mnogim oblastima prirodnih nauka. 

*

Zemlja se da­nas na­la­zi u pe­ri­o­du tzv. in­ter­gla­ci­ja­ci­je, odnosno u periodu to­ple fa­ze. Led­ni­ci se za­dr­ža­va­ju na po­lo­vi­ma, Gren­lan­du i vr­ho­vi­ma najviših pla­nin­skih la­na­ca. Prema preovlađujućem uverenju naučnika, za sada još  ne pre­ti opa­snost od nji­ho­vog ši­re­nja ka jugu. U Če­tvr­tom na­uč­nom iz­ve­šta­ju o pro­me­ni kli­me objavljenom u okviru Međuvladinog panela 2007. godine, is­ti­če se da pla­ne­ta Ze­mlja u sledećih  naj­ma­nje 30.000 go­di­na pri­rod­nim pu­tem ne­će ući u no­vo le­de­no do­ba. To je potpuno na tragu i u skladu s onim što je utvrdio Milanković.

Prema Milankovićevim dijagramima osunčavanja, planeta zemlja je bila u poslednjem ledenom dobu pre 25.000 godina, kada je prosečna godišnja temperatura vazduha bila za oko 6⁰C niža  nego danas. Međutim, tokom poslednjih 10.000 godina počelo je naglo otopljavanje, pa se u razdoblju od 5.600. do 2.500. godine pre nove ere polarni led  povukao severno od 80⁰N, a šume su se proširile severno dostigavši najseverniju granicu u periodu između 3.000. i 1.500. godine pre nove ere. U periodu od 800. do 1200. godine naše ere u Evropi je bila blaga klima, potom  je nastupilo je tzv. malo ledeno doba, koje je trajalo do sredine 19. veka. Globalno posmatrano, tokom poslednjih 1.000 godina, klima je bila prilično stabilna. 

 

Priređeno u redakciji PREGLEDA- RS

(Između ostalih, korišćeni su tekstovi dr Vlada Milićevića, srpskog geofizičara iz Kanade i mr Slavka Maksimovića, predsednika Upravnog odbora društva „Milutin Milanković.)

Recenzija: Dr Zoran Knežević, direktor Astronomske opservatorije  Beograd i glavni i odgovorni urednik časopisa: Serbian Astronomical Journal