Posle devedeset pet godina ovozemaljskog života 15. novembra 2009. preminuo je 44. poglavar Srpske pravoslavne crkve (SPC). Poslednje dve godine boravio je u bolnici, ne toliko zbog bolesti, već zbog starosti. U više navrata je želeo da se povuče, da ode u manastir, posebno od kada je pao u postelju. Episkopat je ipak želeo da on ostane u službi do smrti, imenujući mu zamenika koji je obavljao poslove crkve. Tako star i nemoćan simbolizovao je jedinstvo crkve i naroda, svih Srba kojih u Srbiji i novim državama nastalih na teritoriji bivše Jugoslavije i po svetu ima oko dvanaest miliona. Izveštaji iz bolnice o njegovom zdravlju slušani su sa posebnom pažnjom. Postojala je ujedno i zabrinutost, da li će ko biti sposoban, ali i dostojan, da ga nasledi i nastavi njegovim putem. No, gotovo do poslednjeg dana bio je u stanju da razgovara sa onima koji su ga posećivali.
Na vest o njegovoj smrti, Srbima, ma gde živeli, zastao je dah. Osetili su veliki gubitak. U beogradskoj Sabornoj crkvi svetog Mihaila tokom tri i po dana kraj njegovog odra prošlo je stotinak hiljada ljudi, ne samo vernika. Država je proglasila višednevnu nacionalnu žalost, a dan sahrane za neradni dan. Crkvena žalost, po pravoslavnoj tradiciji, trajala je četrdeset dana. Poslednjem ispraćaju prisustvovalo je, i pored hladnog vremena, i opasnosti od epidemije meksičkog gripa, nekoliko stotina hiljada ljudi, a kraj televizijskih ekrana gotovo celo srpstvo. Opelo je služio carigradski patrijarh Vartolomej, koji je duhovni vođa celog pravoslavnog sveta.
Mnogi analitičari su se pitali kako da tumače ovu masovnost ispraćaja. Odgovora je bilo različitih. Veoma često i taj da ih je njegova pojava, blagi, očinski pogled pratila kroz veoma burne godine nedavnih balkanskih ratovanja, sankcija Srbiji, bombardovanja, bede, inflacije, nezaposlenosti. Sve se menjalo, on je uvek bio tu. Jednu njegovu kratku molbu svima koji ga čuju ma gde, znaju u Srbiji i deca: Budimo ljudi! Ni po koju cenu neljudi! Nikoga nije je osuđivao, pozivao je na poštovanje i prema neprijatelju, a osude je prepuštao samo Bogu.
Njegova biografija je relativno kratka, kao i većine crkvenih velikodostojnika. Rođen je 1914, na početku Prvog svetskog rata, u selu Kućanci u današnjoj Hrvatskoj, tada Austrougarskoj monarhiji. Rano je osetio bol gubitka majke. Rodbina ga je podizala i školovala. Nije bio siguran da li da bude lekar ili sveštenik, svakako neko ko pomaže ljudima. Drugo je prevagnulo. Završio je teološki fakultet, postao monah, potom izabran za episkopa Raške i Prizrena, odnosno Kosova i Metohije. Tu je delovao pune 33 godine. Kada su srpski episkopi birali patrijarha 1990. godine, ni posle vise ponovljenih glasanja to im nije uspelo, jer nijedan nije dobio podršku većine. Odlučili su da to urade žrebom između trojice koji su dobili najviše glasova. Izvučeno je ime episkopa Pavla. Iako se on branio da nije za to, pristao je na kraju, smatrajući da ne treba da se protivi Božjoj volji.
Samo godinu dana kasnije, počeli su prvi oružani sukobi i građanski rat u kome su 1992. godine nezavisnost dobile četiri od šest bivših jugoslovenskih republika. Uz mnoge ljudske žrtve i stradanja, potekle su i reke izbeglica. Srpski patrijarh ostao je zapamćen po pokušajima da se sukobi okončaju - sastajao se sa verskim vođama katolika i muslimana, sa njihovim političkim vođama, sa stranim diplomatama, međunarodnim emisarima i mirovnim posrednicima najvišeg ranga. No rat se nastavljao svojom logikom i mir je uspostavljen tek 1995. godine posle mnogo razaranja, desetina hiljada poginulih i stotine hiljada onih koji su izbegli u zemlje matice ili su otišli u druge zemlje.
Patrijarh je bio otvoren prema svim religijama, sve ljude je smatrao decom Tvorca. Sastajao se sa katoličkim kardinalima, muftijama i rabinima. To su mu zamerali tzv. konzervativci i antiekumenisti u samoj crkvi. Oglušio se na njihove predloge da SPC napusti Svetski savet crkava. U pravoslavnom svetu je posebno uživao visok ugled, ne samo zato što je bio najstariji patrijarh na svetu. Trudio se da doprinese rešavanju unutarcrkvenih problema jer je i u njoj došlo do znatnih razlika, dilema i polemika. Nije želeo da ljude u crkvi i van nje privoli na dobro kritikom i strogošću, već savetom i biblijskim citatima. To naravno nisu svi prihvatali. Mnogo mu je bilo stalo da se pomogne onima koji su ostali bez doma i svakodnevnih potreba.
On sam, negovao je skromnost, askezu. Vozio se javnim prevozom, sam sebi izrađivao obuću i odeću, hranio se samo povrćem, toliko da preživi. Svakodnevno je vršio bogosluženja, ujutro i uveče, obilazio hramove i manastire. Tokom dana je primao mnoge ljude, od visokih zvaničnika do najvećih siromaha i izbeglica. Svako je od njega izašao sa utehom, sa utiskom da je bio kod „sveca na zemlji". Politika ga nije interesovala, retko je čitao novine i gledao televiziju. Takodje je retko primao novinare. Kada su studenti 90-tih godina demonstrirali da bi zbacili tadašnji režim, prošao je kroz policijski kordon da bi stigao do mladih i ohrabrio ih u stremljenjima ka slobodi. Radovao se kao dete kada je u Srbiji krajem 2000-te godine došlo do demokratske smene vlasti, što je omogućilo poboljšanje položaja crkve i vernika, a značila je i uvođenje veronauke u školama.
Iza patrijarha Pavla ostaje veoma značajna trotomna knjiga, u kojoj razjašnjava ne samo liturgijske već i svakodnevne nedoumice pravoslavnih hrišćana. Objavljene su već dve knjige o njemu koje svedoče o njegovoj neposrednosti, skromnosti, duhovnosti ali i duhovitosti. U prvoj od njih, koju uglavnom čine razgovori i besede o miru i veri (i naslov te knjige - „Molitve i molbe" - odražava njen sadržaj) navodi se deo njegovog intervjua koji je dao listu SPC „Pravoslavlje" ubrzo posle izbora za patrijarha decembra 1990:
„Niko nas pre rođenja, znamo to, nije pitao hoćemo li se roditi u ovom ili onom narodu, od ovih ili onih roditelja, u ovom ili onom duhovnom ambijentu. Mi za sve to niti imamo zasluge niti krivice. No, da li ćemo živeti ili postupati kao ljudi ili kao ne ljudi, to verujte zavisi od nas. To i jeste jedino što nam daje cenu i u očima svih ljudi dobre volje. Budimo dakle uvek i svuda ljudi, da nas - kao ljude - prizna za svoje Bog, a prepoznaju preci i upoznaju savremenici."
U gradu Nišu, postavljena je njegova bista ispred bogoslovske škole koja je građena sa njegovim blagoslovom. U više gradova Srbije ulice su dobile njegovo ime. Veliko je pitanje da li bi on takve i slične predloge blagoslovio da ga je neko pitao i u poslednjem času života.
Skroman grob patrijarha Pavla u manastiru Rakovica na periferiji prestonice, svakodnevno posećuje stotine ljudi, pale sveće, u ubeđenju da je on već „na nebesima" i da se i dalje brine za svoj narod na zemlji. Kažu da im je tek njegovim odlaskom završen 20. vek, koji i pored velikih istorijskih previranja, nosio pečat neposrednosti međuljudskih odnosa. Već su se čuli predlozi da se on što pre kanonizuje, ali crkva ne reaguje, jer u pravoslavlju treba da prođe više decenija da bi se ti predlozi razmatrali. Ko do tada želi da mu upućuje molitve, to čini lično. Mnogi to već čine.
* * *
Iako je srpski patrijarh umro u dubokoj starosti, na vest o njegovoj smrti SPC je primila veliki broj telegrama i poruka iz celog sveta, posebno hrišćanskog, čiji su velikodostojnici i državnici izrazili iskreno žaljenje. Svi pravoslavni patrijarsi - carigradski, aleksandrijski, antiohijski, jerusalimski, ruski, bugarski, rumunski i gruzijski, kao i poglavari ostalih pet kanonskih pravoslavnih crkava izrazili su svoje saučešće.
Predsednici pravoslavnih zemalja, Rusije Dmitrij Medvedev, Ukrajine, Belorusije, Makedonije, Crne Gore, Moldavije, ali i Francuske i drugih zemalja, uputili su ovim povodom poruke crkvi i predsedniku Srbije Borisu Tadiću.
Moskovski patrijarh Kiril posebno je istakao da je Pavle, kao asketa, nosio breme svoga naroda, uživajući svenarodno poštovanje, rumunski patrijarh Danijel posebno je istakao njegovu mudrost.
Vatikan je saopštio da papa Benedikt XVI smatra Pavla za „velikog pastira" i čoveka ekumene, trudio se da dođe do susreta sa njegovim prethodnikom, do koga ipak nije došlo. Papa je na sahranu poslao prvog među kardinalima, Angela Sodana. Kardinal Valter Kasper, zadužen u Vatikanu za jedinstvo hrišćana, pisao je da je patrijarh Pavle i pored mnogih teškoća, ostao uvek čovek vere i dijaloga i da je u njegovo vreme „napredovao dijalog sa katolicima", koji se može nastaviti i produbiti. Saučešće su izrazile i protestantske crkve, kao i anglikanci.
Mitropolit Varne (Bugarska), Kiril Kovačev izjavio je da je patrijarh Pavle bio veoma duhovan, podvizavao se u postu i molitvi i svakodnevno je služio liturgiju. Retko je da poglavari tako žive... Svoju tugu su preko crkvenih bugarskih internet stranica izrazili i brojni klirici i vernici. Umro je «veliki molitvenik, istinski otac, duhovni vođa naroda, primer pravoslavnim prvojerarsima i jerarsima, primer svetosti». Bugarski arhimandrit, Pavel Stefanov, izjavio je da je teško danas nekoga označiti «svetim» ili «pravednim», ali, za patrijarha Pavla se može reći da je bio istinski monah, blistav primer patrijarškog služenja.
Mitropolit Carigradske patrijaršije za Austriju Mihail Staikos izjavio je da njegov odlazak predstavlja „veliki gubitak za celokupno pravoslavlje". Patrijarh Pavle je bio „velika duhovna ličnost", kako u svom životu, tako i u rečima. Doprineo je da u vreme raspada Jugoslavije devedesetih godina prošlog veka ne bude proliveno još više krvi, smatra mitropolit. Doprineo je pomirenju između hrišćana i muslimana, kao i između pravoslavnih i katolika. Patrijarh Pavle izveo je srpsku crkvu iz izolacije. „Celokupno pravoslavlje moli za dušu patrijarha i moli se da se izabere njemu dostojan naslednik".
Katolička novinska agencija Kathpress (Beč) podseća da je Pavle postao poglavar kratko pred raspad Jugoslavije. „Za vreme balkanskog ratovanja se on, katkad i pored protivljenja, izjašnjavao protiv nasilnih rešenja. Druge hrišćanske crkve i druge religije poštovale su njegovu strogu pobožnost i ličnu skromnost. Patrijarh se zalagao za demokratski sistem. Do kraja života patrijarh se nije dao omesti u svom ekumenski otvorenom držanju".
U ime Hrvatske biskupske konferencije, njen predsednik, Marin Srakić povodom smrti patrijarha srpskog Pavla rekao je da je patrijarh Pavle „ostavio duboke lične tragove ne samo na SPC, već na područje međucrkvenih i međureligijskih odnosa i bio jedan od nositelja dijaloga. Iskreno je nastojao da dâ doprinos razumevanju, miru i prožimanju ljudskih društava vrednostima Božjeg carstva."
ŽIVICA TUCIĆ, verski analitičar, Beograd
